Kreditna podrška

Poreski sistem

Ekonomska politika

SAVETODAVNI CENTAR ZA EKONOMSKA I PRAVNA PITANJA VLADE REPUBLIKE SRBIJE

HARMONIZACIJA TRŽIŠTA U SRBIJI

Teorijske postavke i preduslovi stvaranja jedinstvenog (unutrašnjeg) tržišta prema iskustvu EU.

Glavni preduslov za ulazak u EU su transformacija :

• privrede
• republičkih institucija
• zakonodavstva

i to u skladu sa evropskim standardima i komunitarnim zakonima. Ta transformacija treba da, sledeći evropski recept, osposobi vlastitu ekonomiju za otvaranje i nastup na zajedničkom tržištu, a indirektno i da zaobiđu ili minimiziraju izvesne međusobne  političke i ekonomske nesuglasice.
Za Srbiju i dalje, kao strateški uzor, se nameće evropska formula jedinstvenog tržišta i iskustva same EU u stvaranju zajedničkog tržišta-koncept « 4 slobode « - slobode kretanja robe, pružanja usluga, te kretanja kapitala i ljudi.
Slobodno kretanje robe podrazumeva nesmetano cirkulisanje robe preko nacionalnih granica, neopterećeno carinskim i drugim fiskalnim nametima i lišeno opstrukcije u obliku divergentnih nacionalnih standarda i regulative.
Slobodno pružanje usluga je vezano za slobodu u pokretanju biznisa ili započinjanja neke privredne aktivnosti na tuđoj teritoriji.
Intratržišna mobilnost kapitala  omogučava invsticije i sloboddan protok kapitala u celoj integrisanoj regiji.
Slobodno kretanja ljudi ima dva moguća značenja. S jedne strane ono znači da bi sve osobe sa legalnim dozvolom za boravak u EU, bez obzira na to jesu li ili ne državljani EU, trebali da uživaju pravo nesmetanog kretanja preko nacionalnih granica EU. Sa druge strane, slobodno kretanje radne snage treba da podrazumeva i slobodu nastanjivanja i zapošljavanja pod nediskriminatornim uslovima u svakom delu EU.

CARINSKA UNIJA kao oblik ekonomske integracije postulira ukidanje carinske i kvantitativne zaštite između zemalja članica i zajedničku carinsku tarifu prema ostatku sveta. Članice carinske unije nastupaju u pregovorima o carinama i trgovini sa trečim zemljama kao jedinstveni subjekt.

OPŠTI USLOVI U PROCESU PRIDRUŽIVANJA EU

U formiranju strategije prilagođavanje EU mora se poći od «Kopenhagenskih kriterijuma». Na osnovu zaključka i predloga donešenih na sednici evropskog Saveta u Kopenhagenu 1993.godine utvrđeni su načelni preduslovi za prilogađavanje, odnosno kriterijumi za pristupanje EU.

Reč je o paketu političkih i ekonomskih zahteva:

• Zemlja kandidat mora da obezbedi stabilnost demokratskoh institucija, vladavinu zakona i zaštitu ljudskih prava sa posebnim osvrtom na verske i nacionalne manjine.
• Zemlja kandidat mora da obezbedi nesmetano funkcionisanje tržišne privrede i ekonomski kapacitet da izdrži pritisak konkurencije od strane EU.
• Zemlja kandidat mora da pokaže sposobnost za odgovorno preuzimanje obaveza koje nameće članstvo u EU, uključujući i posvećenost ostvarivanju političke, ekonomske i monetarne unije

Kandidati moraju da usvoje pravne tekovine EU tj. čitav korpus evropskih zakona definisanih uglavnom čuvenim Ugovorima iz Rima, Mastrihta i Amsterdama. Pred zemljom koja planira ulazak u EU stoji 31 poglavlje u okviru standardnog pristupanja EU, na osnovu kojeg se odvijaju pregovori o stabilizaciji i pridruživanju. Svaki novi talas širenja EU sa sobom nosi sve veće zahteve, koje u procesu stabilizacije i pridruživanju svaka zemlja ponaosob mora da ispuni, mada neke od tih zahteva često ne zadovoljavaju u potpunosti ni same članice EU.

EU očekuje da u praksi zaživi i Memorandum o razumevanju o razvoju regionalnog saobračaja i Memorandum o razumevanju o regionlnom energetskog tržišta jugoistočne Evrope.

Ekonomski preduslovi i zahtevi za približavanje Srbije EU, pokrivaju nekoliko oblasti: tržišna privreda i strukturne reforme u upravljenju javnim finansijama, standarde EU koji se tiču internog tržišta i spoljne trgovine, kao i  pojedinačne sektorske politike spadaju u oblast zajedničkog tržišta.

U sferi strukturnih reformi, od Srbije se očekuje dalja fiskalna konsolidacija i razvijanje efikasnijeg i razuđenijih monetarnih instrumenata kao i « odgovarajuča « politika deviznog kursa. EU insistira i na: liberalizaciji preostalih administrativno kontrolisanih cena, podizanje cene električne energije do nivoa pokrivanja troškova proizvodnjei (doduše, postupno) smanjenje cenovnih subvencija siromašnim potrošačima nekom vrstom direktnih transfera. Kao najvažnije iz ovog dela EU istiće potrebu za ubrzavanjem restrukturisanja privatizacije ili likvidacije velikih državnih preduzeća. Zahteva se i neodložan razvoj tržišta nekretnina i zemlje, uz dosledno sprovođenje zakona o hipoteci i donošenje zakona o katastru. EU upozorava na odsustvo strateški vođene politike zapošljavanja, kao i na potrebu da se hitno razvije pouzdanija zvanična statistika.

Kada je reč o upravljanju javnim finansijama u žiži približavanja Srbije EU je borba protiv sive ekonomije i dalje širenje poreske baze. Uspešna primena  sistema poreza na dofatu vrednost i dalja modernizacija Uprave javnih prihoda glavni su pripriteti na tom putu.

Insistira se na ukidanju uvoznih dozvola (de facto kvota) i dodatnih zahvatanja uvedenih kršenjem klauzule zamrzavanja predviđene Aranžmanom autonomnih trgovinskih mera EU. EU nije zadovoljna produženjem zabrane izvoza žitarica i kože iz SCG, a negodovanje je iskazano i u vezi sa neobjavljivanjem dinamike faznog ukidanja izvoznih carina uvedenih na izvoz nekih proizvoda od gvožđa (15%) i negvozdenih ruda (20%). 

Evropska komisija ocenjuje da je razvoj politike promovisanja konkurencije u Srbiji u početnoj fazi. S toga EU insistira na donošenji modernog i sveprisutnog antimonopolskog zakona, koji bi ugušio svaku antikonkurentski usmerenu praksu, kako na unutrašnjem tržištu Srbije tako i u bilateralnoj trgovini sa EU. Nacrt republičkog antimonopolskog zakona  zbog toga je i nastao u saradnji sa stručnjacima Evropske komisije, a pokriva većinu restriktivnih aranžmana, zloupotrebe dominantnog položaja na tržištu i kontrolu poslovnih fuzija. EU zahteva od Srbije da na svaki način obezbedi i administrativni kapacitet za stvarnu primenu ovog zakona.

Što se tiče agrarne politike i prehrambene industrije, EU od Srbije očekuje brzo sprovođenje regulative u vezi sa ispravnošču i bezbednošču hrane, jačanje značaja i odgovornosti licenciranih laboratorija za ispitivanje ispravnosti namirnica (uz osnivanje državne agencije koja bi davala dozvole i nadzirala rad čitavog lanca ovakvih laboratorija širom republike), te usvajanje i primenu evropskih  veterinarskih i fitosanitarnih standarda. U oblasti energetike, EU traži osnivanje regulatorne državne agencije za energiju i prateće zakonodavstvo, a insistriraće i na ekološkim revizijama svake elektrane i saniranju najvećih zagađivača. Kad je reč o saobraćajnoj politici, od Srbije se očekuje da hitno donese zakon o železnici i započne s razvojem nacionalne saobračajne strategije, imajući u vidu i ekonomsku održivost sektora. U sektoru industrije i malih i srednjih preduzeća , od Srbije se u najkraćem roku očekuje puno sprovođenje Evropske povelje o malim preduzečima i donošenje dopunjenog i izmenjenog zakona o stečaju i bankrotstvu. U oblasti telekomunikacija, ističe se zahtev za efektivnom demonopolizacijom i punom liberalizacijom elektronskih komunikacija, kao i jačanjem regulatornih tela koja, u skladu sa standardima EU, treba da obezbede i održe  tržišnu konkurenciju. U sferi zaštite životne sredine, EU zahteva neodložno donošenje skupa ekoloških zakona i operacionalizaciju Državne agencije za zaštiti životne sredine.

Udovoljavanje zahtevima EU i usklađivanje privrede i zakonodavstva Srbije sa evropskim standardima i komunitarnim zakonima očigledno neće biti ni lak ni kratkotrajan , a ni jeftin proces. U cilju finansijske pomoći zemljama kandidatima, i Srbiji , pored programa CARDS, na raspolaganju stoje, sredstva nekoliko fondova iz same EU: FAR (PHARE) – program finansijske pomoći izgradnje institucija; ISPA (ISPA) – program posvećen razvoju zaštite životne sredine i saobračajne infrastrukture; SAPARD –fond za razvoj poljoprivrede i ruralnih regiona. Međutim vremenom se raspoloživa sredstva ovih fondova smanjuje, a broj zemalja korisnika povečava, tako da svaka nova zemlja ima sve manje šansi da pod jednakim uslovima finansira svoje prilagođavanje.

Za oblast u kojima potpuna harmonizacija sa evropskim standardima i regulativom ne mora da usledi odmah, ili da bude okončana uoči pristupanja EU, tranzicioni period - prema iskustvu zemalja koje su u maju 2004. godine postale članice EU – iznosi 1,5 do 4,5 godina nakon ulaska u Uniju. Međutim postoji bojazan da će se taj period skračivati. Stoga je čvrsto opredeljenje, dobro planiranje i striktno ispunjenje ciljeva u ovom procesu od presudne važnosti.