JEDINSTVENO (UNUTRAŠNJE) TRŽIŠTE

Unutrašnje tržište se u Jedinstvenom evropskom aktu definiše kao «jedno područje bez unutrašnjih granica, unutar koga je obezbeđeno slobodno kretanje robe, ljudi, usluga i kapitala, u skladu sa odredbama Ugovora«.

Na osnovu ove definicije, moglo bi se reći da zajedničko tržište, kao elemenat unutrašnjeg tržišta, počiva na četiri slobode ili načela: slobodan promet roba, usluga, kapitala i slobodno kretanje ljudi; a da stepen efikasnosti funkcionisanja unutrašnjeg tržišta zavisi od uspeha u otklanjanju svih zabrana i barijera (fizičkih, poreskih i tehničkih) u međusobnoj trgovini između država-članica.

Proces uspostavljanja i evolucije unutrašnjeg tržišta može se posmatrati sa političkog, pravnog i ekonomskog stanovišta.

Posmatrano sa političkog aspekta, uspostavljanje unutrašnjeg tržišta nije samo sebi cilj, već sredstvo i prelazna faza ka ostvarivanju ekonomske, monetarne i političke unije; tako da je dinamika njegovog ostvarivanja opredeljena političkom voljom država- članica.

Sa pravnog aspekta, uspostavljanje unutrašnjeg tržišta podrazumeva harmonizaciju pravnih i drugih propisa u okviru EU sa ciljem uklanjanja postojećih i onemogućavanja uvođenja novih barijera međusobnoj trgovini država- članica. Za ostvarivanje ovih ciljeva, potrebno je doneti i sprovesti niz mera i propisa sekundarnog zakonodavstva, čime se obezbeđuje funkcionisanje unutrašnjeg tržišta u pravno-tehničkom smislu.

Sa ekonomskog aspekta, zajedničko tržište predstavlja samo jedan od nivoa međunarodne ekonomske integracije ka političkoj uniji kao krajnjem cilju (zona slobodne trgovine, carinska unija, zajedničko tržište, ekonomska unija i politička unija).

Carinska unija je temelj Evropske unije i važan element funkcionisanja jedinstvenog tržišta. Jedinstveno tržište može pravilno da funkcioniše samo kada postoje zajednička pravila na njenim spoljnim granicama. To upućuje na to da 25 carinskih administracija moraju da deluju kao da su jedno administrativno područje.

Ova zajednička pravila protežu se iznad carinske unije kao što su njena zajednička tarifa i prostiru se na sve aspekte trgovačke politike, kao što su preferencijalna trgovina, zdravstvena kontrola i kontrola životne sredine, zajednička agrarna politika i politika ribarstva, zaštita ekonomskih interesa EU putem netarifnih instrumenata, kao i mere spoljne politike.

Danas se carine suočavaju sa novim izazovima jer moraju obezbediti nesmetan protok trgovine, primenjujući neophodnu kontrolu sa jedne strane i u isto vreme garantujući zaštitu zdravlja i bezbednost građana sa druge strane. Kako bi postigli odgovarajući balans između ova dva zahteva, metode kontrole za različite usluge moraju biti modernizovane, kooperativne i pojačane.

Kompletiranje jedinstvenog tržišta dovelo je do ekspanzivnog rasta unutrašnje trgovine EU i povečanja njene otvorenosti prema svetu. Unutrašnja trgovina robom i uslugama svojom vrednošću značajno prevazilazi spoljnu trgovinu, iako je EU od kompletiranja unutrašnjeg tržišta preuzela od SAD ulogu prvog svetskog izvoznika robe. Otvorenost privrede EU prema svetu se, mereno učešćem uvoza roba i usluga u GDP, povećalo za 2 procentna poena, sa 10 na 12% dostižući SAD (13,5%) i prestižući Japan (9%). Roba koja se plasira na unutrašnje tržište mora da izdrži carinsko opterećenje i da zadovolji i sve ostale uslove konkurencije (npr. Propise o standardizaciji). Za proces uspostavljanja i funkcionisanja jedinstvenog tržišta zadužena je Komisija EU, koja svoje rezultate iznosi u godišnjim izveštajima Evropskom parlamentu i Savetu. Poslednjih godina Komisija se trudi da obezbedi harmonizaciju uslova poslovanja za finansijske usluge, poresko zakonodavstvo i dr.

Evropska komisija je 29.oktobra 2004.godine, dala predlog kojim se pojednostavljuju obaveze aktuelnog Poreza na dodatu vrednost, kako bi se trgovcima koji snabdevaju robom i uslugama druge EU države-članice pomoglo u preko-graničnim aktivnostima. Predlog će sadržati «One-step-shop» sistem, kojim bi trgovac mogao ispuniti sve svoje obaveze poreza na dodatu vrednost za sve aktivnosti na teritiriji EU u državi članici u kojoj je osnovan.Ovaj sistem dozvoljavao bi korišćenje jedinstvenog broja Poreza na dodatu vrednost za sve isporuke koje se ostvare na celom prostoru EU sa deklaracijom Poreza na dodatu vrednost u jednom elektronskom portalu, koji bi bio automatski predat drugim državama-članicama, kojima je trgovac isporučio robu ili uslugu.

Ovoj predlog dat je na osnovu Izveštaja o evropskim porezima koji je pokazao da su sadašnje obaveze Poreza na dodatu vrednost izuzetno mučne i skupe za prekogranične aktivnosti. Tom prilikom su, takođe, uzeta u obzir i mišljenja koja su izneta u javnim konsultacijama, koje su pre toga održane.

Komesar za unutrašnje tržište i poreze izjavio je da je « Evropski Savet identifikovao,kao važan element ubrzanja ekonomskog rasta, smanjenje administrativnog tereta pri poslovanju ». Ovaj predlog je vredan doprinos toj tezi.

Predlog sadrži 6 elemenata kreiranih da olakšaju obaveze plaćanja poreza na dodatu vrednost trgovcima koji nisu osnovani u državama- članicama kojima isporučuju robu i usluge.

Predlog će dati mogućnost trgovcima da koriste PDV broj po kome su identifikovani u svojoj državi članici za sve isporuke koje budu izvršili drugim državama članicama, kao i da naprave PDV deklaraciju na jednom elektronskom portalu. Ova informacija biće automatski podneta drugim državama - članicama, kojima trgovac isporučuje robu ili usluge. Trgovac će platiti PDV obavezu direktno državi članici u kojoj je obveznik PDV-a. Takođe, ovu opciju moći će da koriste i trgovci iz država koje nisu u EU.
Sličan «One-stop-shop» pristup biće uveden i kod zahteva za refundiranje PDV od strane drugih država članica. Elektronski portal obezbeđivaće da se zahtev za refundaciju upućuje u državu članicu gde su nastali troškovi, koji će direktno biti upućeni potražiocu. Rok za refundiranje PDV biće smanjen sa 6 meseci na 3 i države- članice koje budu probile taj rok, moraće da plaćaju kamatu u visini od 1% mesečno, računato na iznos stedstava za refundaciju.
Kategorije troškova za koje države članice mogu da izaberu da primene restrikciju na pravo odbitka PDV, takođe će biti harmonizovane.
Biće proširena upotreba modela obrnute naplate, po kome je trgovac koji prima robu odgovan za plaćanje PDV obaveze, a ne trgovac koji isporučuje robu.
Prag ispod koga trgovci, naročito MSP ne bi bili izuzeti od PDV, mogao bi se postaviti među državama članicama, na maksimum od 100.000 eura.
Pojednostavljuje se i daljinska trgovina robom na koji se plaća PDV, i to uvođenjem globalnog praga koji je postavljen na 150.000 eura, računato na sve isporuke drugim državama članicama.

Povratak na osnovnu stranu